Rukovanje sa đavolom

Piše: Tadej Kurepa
General Roméo Dallaire je bio glavnokomandujući Misije Ujedinjenih nacija u Ruandi (UNAMIR) u trenutku kada su početkom aprila 1994. vojska Ruande i paravojne snage vladajuće partije započele krvavi genocid nad manjinskim Tutsi stanovništvom, u kome je tokom 100 dana život izgubilo preko 800.000 ljudi. Smatra se da je oko 32.000 ljudi spašeno zahvaljujući delovanju generala Dellaire-a i malobrojnih UN snaga pod njegovom komandom.

Problematika genocida u Ruandi je vrlo kompleksna i da bi se razumelo šta se, kako i zašto dogodilo potrebno je dati malo detaljniji drušveno-istorijski kontekst. Moja preporuka je da pre gledanja filma pročitate ovaj tekst. 

 

Počnimo od početka. Stanovništvo kraljevine Ruanda, koja je postojala od XI veka do 1962. godine, bilo je podeljeno u dve socio-ekonomske klase – pripadnici više klase su se nazivali Tutsi, a pripadnici niže klase su bili Hutu. Tokom druge polovine XIX veka dolazi do promena društvene strukture, uključujući feudalnu redistribuciju obradive zemlje i centralizaciju moći u rukama kralja. Kraljevstvo se širi, a sva pokorena plemena dobijaju naziv Hutu, međutim svaki Hutu je akumulacijom bogatsva i usponom na društvenoj lestvici mogao da postane Tutsi.

Nemačka je u poslednjoj deceniji XIX veka kolonizovala Ruandu, kao i susednu kraljevinu Burundi koja je imala istu društvenu strukturu. Nemački kolonizatori su Hutue i Tutsije smatrali različitim rasama, pa su podržavali vlast Tutsija nad Hutuima, ali nisu ozbiljnije zadirali u društvenu strukturu. Ovo se menja nakon što su 1916, za vreme Prvog svetskog rata, snage iz Belgiskog Konga okupirale nemačku teritoriju Ruanda-Urundi. Belgijanci, koji su se oslanjali na zatečene strukture moći i dominaciju Tutsija, uveli su reforme u obrazovanju, infrastrukturi, poljoprivredi, dajući pritom svuda prvenstvo Tutsijima, što je dodatno doprinelo tenziji između Hutua i Tutsija. Takođe, pod uticajem kvazi-naučne teorije eugenike, belgijski naučnici su im merili veličinu lobanje, sortirali stanovništvo po visini, širini nosa i nijansi kože, sa namerom da „naučno“ dokažu razlike među Tutsijima i Hutuima, i ustanove genetsku superiornost Tutsija. Prva lična dokumenta u kojima je bila naznačena i „etnička“ pripadnost počela su da se izdaju 1931. godine, a do 1935. celo stanovništvo imalo je lične karte u kojima je pisalo da li su Hutu, Tutsi, Twa ili naturalizovani. Obrazovanje je bilo povereno Katoličkoj crkvi, koja je uspostavila razdvojene obrazovne sisteme za Hutue i Tutsije, premda su tokom 1940tih i 1950tih pristup obrazovanju uglavnom imali samo Tutsi, koji su u međuvremenu usled svega ovoga počeli da veruju u mit o svojoj rasnoj superiornosti i uveliko eksploatisali većinsko Hutu stanovništvo.


Nakon Drugog svetskog rata ova teritorija je postala protektorat Ujedinjenih nacija poveren Belgiji na upravljanje. Postepena demokratizacija, koja je podrazumevala ukidanje nekih oblika dominacije, opšte pravo glasa, agrarnu reformu, preraspodelu pašnjaka itd, naišla je na otpor kod Tutsi tradicionalista. Katolička crkva u regionu, koja je bila bila jedan od najačih zagovornika Tutsi dominacije, nakon vojnog poraza fašizma u Drugom svetskom ratu i dolaska novih misionara iz Evrope poreklom iz nižih klasa, počinje da podržava ravnopravnost. Istovreneno, pod uticajem anti-kolonijalnih ideja jednakosti, socijalizma i pan-afričkog jedinstva, nastaje pokret za Hutu emancipaciju kome su se suprotstavljali belgijski kolonisti, lokalna UN administracija i vladajuća Tutsi elita. Formiraju se Hutu i Tutsi političke partije koje ubrzo formiraju i svoja vojna krila, tenzija se podiže kroz povremene manje sukobe i eskalira u Ruandansku revoluciju 1959-1961 u kojoj je ubijeno između 20.000 i 100.000 Tutsija a mnogi su izbegli u susedne zemlje, ukinuta je monarhija i uspostavljena Hutu republika. Tokom narednih godina politička nestabilnost se nastavlja i 1973. dolazi do vojnog puča, a 1978. se uspostavlja jednopartijski sistem koji traje do 1990. U međuvremenu, nakon nezavisnosti 1962. godine, drugi deo bivše belgijske teritorije Ruanda-Urundi postaje parlamentarna monarhija Burundi u kojoj Tutsi vladaju nad većinskim Hutu stanovništvom. Ovde takođe dolazi do povremenih sukoba i dugotrajnih previranja koja 1972. dovode do tzv. genocida u Burundiju, kada je vojska ubila oko 200,000 Hutua, uz mnoštvo izbeglica. Situacija početkom 1980tih je ovakva: uz mnoge žrtve na obe strane i stotine hiljada izbeglica Ruandom vladaju Hutui, a Burundijem Tutsi.

Politicka mapa


Početkom 1990-tih uvodi se višepartijski sistem sa namerom da se problemi reše kroz demokratski proces, međutim zamrznuti konflikt je ponovo buknuo usled ekonomske krize i nestašica hrane. Krajem 1990. godine izbeglice iz Ruande, uglavnom Tutsi, organizovani u Patriotski front Ruande (RPF) pokrenuli su ofanzivu na Ruandu iz svojih baza u susednoj Ugandi, sa ciljem da izvrše pritisak na vladu Ruande da učini ustupke i ubrza proces demokratizacije. Vojska Ruande bila je u povlačenju, ali je uspela da zaustavi ofanzivu RPF iz pomoć elitnih jedinica iz Zaira (današnja DR Kongo) i Francuskih padobranaca, a Francuska je Ruandi isporučila i veliku količinu oružja, municije i druge ratne opreme. RPF se uz ozbiljne gubitke povukao u planine na tromeđi Runada / Uganda / Zair, i nakon regrupisanja snaga RPF pokrenut je gerilski rat, a neprijateljstva su se nastavila naredne dve ipo godine, dok 1992. nije potpisano primirje. Iako je namera RPF bila ubrzavanje demokratizacije, rezultati su bili upravo suprotni. Tenzija unutar zemlje podigla se na najviši nivo ikada, vladajuća partija je u svojoj propagandi govorila da Tutsiji žele da ponovo uvedu feudalni sistem, paravojne Hutu organizacije sprovodile su zastrašivanje i nasilje nad Tutsijima, a najviši krugovi Hutu ekonomske elite, vlasti i vojske počeli su da pripremaju planove za totalni genocid nad Tutsijima, ali i za sistematsku likvidaciju umerenih Hutua.

Kada su 6. aprila 1994. prilikom sletanja na aerodromu u Kigaliju, glavnom gradu Ruande, nepoznate osobe iz ručnog bacača oborile avion u kome su bili predsednici Ruande i Burundija otvorena je pandorina kutija. Predsednička garda je započela, a paravojne snage vladajuće partije su realizovale genocid u Ruandi u kome je, uglavnom mačetama i drugim hladnim oružjem, tokom 100 dana ubijeno između 800.000 i 1.000.000 Tutsija, preko tri četvrtine svih Tutsija u Ruandi. Genocid je zaustavljen u julu, kada su snage RPF osvojile celu zemlju.

Misija Ujedninjenih nacija u Ruandi je od početka (oktobar 1993) imala vrlo ograničena ovlašćenja koja su se uglavnom svodila na kontrolisanje sprovođenja mirovnog sporazuma i nadgledanje prekida vatre. Kada je genocid počeo nije im dozvoljeno da se mešaju, a zahtevi za pojačanjem su odbijeni. Iako su Francuska, Belgija i SAD imale vojne jedinice u okolnim zemljama, odlučili su da samo evakuišu strance iz Ruande, a što se genocida tiče svi su okrenuli glavu na drugu stranu. Štaviše, američka i britanska administracija su sistematski izbegavale upotrebu reči „genocid“, a u sred svega ovoga povučena je većina UN snaga tako da je sa prvobitnih 2500 vojnika kontigent smanjen na manje od 270 pripadnika UN, koji su uprkos svemu uspeli da od genocida nekako spasu oko 32.000 ljudi.

Trejler filma "Rukovanje sa đavolom"